Alexandrism

"Ako lažeš, porašće ti nos" je možda napametnija stvar kojoj nas uče. Zašto? Zato što je prva laž okidač. Koliko god da je mala, koliko god da je "bela", ona je okidač, posle kojeg ništa nije isto. Pokrene se lavina moralnih pitanja u glavi, jer tada znaš da imas izbor. Kada je laž u pitanju, tu je beskrajan izbor gomile mogućih opravdanja i situacija.

"Zašto si slagala?" - pitala sam Pinokiju. Odgovorilo mi je milion glasova u njenoj glavi, koji traže odgovor na to pitanje, a znaju da ne postoji. Najglasniji je bio onaj koji je uzviknuo - "Zato jer nisam htela da povredim!" Ubacio se drugi glas koji je rekao "Ali ti jesi povredila."

Kada Pinokia laže, njoj nije namera da laže, njoj je namera da štiti. Sva ta silna ljubav prema ljudima savila joj je kičmu. Slaba je Pinokia, vetar je baca na sve strane. Čini joj se da je ovo poslednji put. Ali nije. Pinokia dobro zna da ovaj svet funkcioniše drugačije. Ona dobro zna da uvek postoji izbor, a ona bira da ne povređuje. Bira da slaže, da bi zaštitila, ili tako bar kaže sebi. Tako joj zvoca glas u glavi. Bilo bi vrlo lako da joj srce ne plače sa svakom izgovorenom laži, pred kojom obara pogled jer je bitku izgubila.

"Ti, Pinokia, znaš da si povredila. Ti znaš da si pogrešila. Zašto lažeš da si u pravu? Zašto tražiš odgovor bez pitanja? Jednoga dana, kada svetlost obasja tvoju istinu, bićeš kao puž bez kućice. Bićeš otkrivena pred svetom, a to čega se najviše plašiš okrenuće glavu od tebe, sa prezirom u glasu reći da je bolje da si rekla istinu. Svi će okrenuti glavu od tebe, jer tvoje reči neće više biti i tvoje misli. Znaš da ti cela utroba drhti pri pomisli na tu istinu, od koje ne možeš da pobegneš, iako uporno tražiš druge svetove u kojima je neće biti, uvek te taj glas vraća tebi samoj. Iz kože se ne može." - reče joj glas, a potom se povuče u svoj mrak.

Grize je iznutra. Grize je spolja. Grize joj reči. Grize joj misli. Neće da ode, neće da je pusti na miru. Izgrickala je usne, počupala je kosu, isplakala je reku. Ne može da vrišti, plaši se svog glasa. Ostala je samo nemoć, jer se moći odrekla kad je slagala. Boli je. 

A šta je sa svetom? Ako nje ima u svima nama, kakav je ovo svet? Zapravo, koliko svetova ima kad svojim lažima stvaramo i one koji ne postoje? Jedni znaju da ne postoje, ali oni koji su slagani zapravo žive u njima. Šta sa tim svetovima? Šta sa tim ljudima?

Mozda je upravo ta savest ono sto pravi razliku u lažima. Svakako, laž je laž i ne može da bude istina, ma kako zvučala istinito i ma koliko puta je ti izgovorio. Uvek je tu da nekoga ubode, zavede, navede. Bode i istina, ali laž se ne može promeniti, nemaš potrebu menjati je, jer si je smislio da ne bi morao menjati. Istina te pokreće, istina te tera da se menjaš, istina te tera da menjaš sve sto bi promenio samo da imaš malo više hrabrosti. Laž te ostavlja tu gde jesi, u tvom malom nerealnom svetu, gde ne pronalaziš sebe, već ono što nisi. Razmisli o ovome sledeći put kad rešiš da slažeš.

Napisala je sve ovo Pinokia, nadajući se da će izgovorena laž odlepršati sa iskrenim rečima.  

Pitala me Jana jednom u kolikoj meri smo konformisti. Ja sam joj odgovorila „U prevelikoj“. To zaista i mislim. Jedini problem je u tome što u neku ruku sebe (a i nju) smatram autsajderom, neprilagođenom, nemirnom.

Evo prve tačke spoticanja – naša radoznalost. Sve nas interesuje i ispitujemo do same srži– ljubav, veru, drugarstvo, druge, nas, čovečanstvo. Ne rekoše džaba da je radoznalost ubila mačku. Naša radoznalost, u kombinaciji sa iskrenošću, je pogubni savez za naš socijalni život. Nije da ga nemamo, samo nam ovaj u ponudi malo lažan i prazan. Sve je to dovoljno za drugačiji duh. Mnogi su se tu snašli i pronašli. Ne mi.

 

Jana – ono malo, crno, sa dvadeset i nešto, luta i traži, proba i nada se. Ukrupne joj se one crne okice kao u deteta kada traži. Uvek pronalazi ništa, ponekad samo približno nešto. Luta od jednih usana do drugih, a sve su hladne i mučne. Luta od jednog muškarca do drugog, a jedino pronalazi sebe praznu kako odzvanja od površnosti. U nekom tamo tihom mračnom uglu svoje sobe šapuće sebi u bradu kako može u ovom svetu ako se igra njegovim oružjem. Prati taj svoj glas kad izađe na svetlo, ponese oružje, nanišani i gađa. Metak se vrati kao bumerang, jer kad gađaš u šuplju cev koja ide u krug, metak se jedino tebi vraća. Boli Janu rana, pljušti krv na sve strane, ali Jana uzima oružje i gađa ponovo. Opet ista cev, samo druge boje. Tako u nedogled. A kad se umori, ode u svoju sobu i misli o tome kako će nekad i da voli. Onda tako ranjena, ali puna nade, ponovo izađe napolje, ogrne se toliko da samo oči ostanu od nje, kako bi mogla bolje da vidi svet oko nje, a i kako bi bolje prekrila rane.

Kad sretneš Janu ti nećeš znati da je to Jana, mislićeš da je neko drugi. Možda će ti se dopasti, možda ne, nju iskreno nije briga. Janu nije briga ni za šta. Ili možda jeste. Ti to nećeš da znaš. A zašto bi i znao? Misliš da je Jana prazna cev kao i ti? Nije. Jana je puna slatkog otrova, mračne zavodljivosti, mira i besa u isto vreme. Jana je besna na svet (hajde, priznaj da si ti lud što tom istom ćutiš i praviš se da je u redu). I dalje šapuće sebi u bradu kako zna sa njim, ali zna da ne zna.

A onda, ako si dovoljno srećan, možda, ali samo možda, Jana će ti pokazati svoju živopisnu unutrašnjost. Nemoj da je tražiš ako ne možeš da je podneseš. Ako si prazna cev koja odzvanja tuđe reči i mišljenja, nemoj da je gledaš u oči, učiniće ti se da smeš svašta. Ako nisi dovoljan, ako nisi svoj, ako nisi hrabar da sa njom juriš vetrenjače, nemoj da diraš Janu, daće ti sebe, daće ti ono što je život (ne ono što ti nazivaš životom), i nećeš moći da podneseš. Povući će te u iskonski mrak, odatle nećeš znati da se vratiš.

 

Jedino možda, ali samo možda, ako ti je ime ono koje vekovima odzvanja svetom, ono tvrdo „rrr“ koje je jedne večeri našla sa druge strane okeana, ime koje je izbrisalo sve granice koje je Jana znala. Kilometre  Jana svakog dana prelazi da bi se vratila u taj trenutak, onu nedelju kad je rešila da pokaže svoje rane, kada je spustila tuđe oružje i krenula u svoj svet. U njegov svet. Možda samo te crne oči koje su videle celi svet znaju gde Jana spava u svojoj koži.

 

On, a možda, ali samo možda, i ja.   

Ćao blogeri:)!

Znam da sada ide deo kada bi trebalo da kažem nesto o sebi, ali svaki put kada prilikom nekog razgovora meni postave to pitanje, uvek sledi muk od par sekundi, gde moj maleni mozak pokušava da izdvoji ono sto bi zapravo nekoga zanimalo. Ajde da kazem da to nekako i ide ako razmislim o situaciji i sagovorniku..ali ovde nemam sagovornika, a situaciju sama postavljam, pa eto i prvog problema. A prvo što mi pada na pamet je, gle čuda, koliko godina imam. Za par dana celih 26. Za par meseci ću čak (ako imam malo sreće i više pameti) uzeti i diplomu u ruke. A posle tih par meseci...ko zna? Ja sigurno ne.

Ipak, postoji razlog zašto sam ovde. Ima puno nelogičnosti na ovom svetu, a ja nekako od "svesnog" rodjenja pratim tu logiku kao slepa, a sad mi nešto zatajila, baš sad kad imam ovih 26, par divnih prijatelja i malo uvrnutu porodicu i tu diplomu na dohvat ruke. Puna kapa, ako mene pitate..samo...taj mali glas u glavi, unutra jede i muči, pa mi ovako sve jasno,  a onako ništa nije. Gde ću, sa kim i kako? I sad postoji jedna linija, ona najgora - prava. A meni nešto muka od te prave linije.

Čitam, ljudi danas pišu o tome kako sa muškima, sa ženskima, sa mačkama, psima..a ja tu nikako da pročitam nešto za šta bih se uhvatila. Nekako sve mi to liči na onu slagalicu od 500 komada koju spajaš satima, pa kad završiš ne znaš šta ćeš sa tim, nije to to zadovoljstvo koje imaš kad staviš ruke u blato, pa muljaš, pa ti je neprijatno, sve nekako bljak, ali ti muljaš i dalje jer si rešio/la da napraviš tortu. I na kraju imaš tortu, iako znaš da neće dugo da bude tu. Pa šta - neće ni ta složena slagalica sa idiličnom slikom.

Dakle, iako se trudim da hodam pravolinijski, ipak su krivine te koje me vuku. Pa bih rado ovde sa istomišljenicima razmotrila mogućnost za te alternative u izborima, jer ovi pravolinijski nekako...ne idu.