Alexandrism

27 Nov, 2011

Restlessness and procrastination in Jana

— Autor madamhamlet @ 22:29

Pitala me Jana jednom u kolikoj meri smo konformisti. Ja sam joj odgovorila „U prevelikoj“. To zaista i mislim. Jedini problem je u tome što u neku ruku sebe (a i nju) smatram autsajderom, neprilagođenom, nemirnom.

Evo prve tačke spoticanja – naša radoznalost. Sve nas interesuje i ispitujemo do same srži– ljubav, veru, drugarstvo, druge, nas, čovečanstvo. Ne rekoše džaba da je radoznalost ubila mačku. Naša radoznalost, u kombinaciji sa iskrenošću, je pogubni savez za naš socijalni život. Nije da ga nemamo, samo nam ovaj u ponudi malo lažan i prazan. Sve je to dovoljno za drugačiji duh. Mnogi su se tu snašli i pronašli. Ne mi.

 

Jana – ono malo, crno, sa dvadeset i nešto, luta i traži, proba i nada se. Ukrupne joj se one crne okice kao u deteta kada traži. Uvek pronalazi ništa, ponekad samo približno nešto. Luta od jednih usana do drugih, a sve su hladne i mučne. Luta od jednog muškarca do drugog, a jedino pronalazi sebe praznu kako odzvanja od površnosti. U nekom tamo tihom mračnom uglu svoje sobe šapuće sebi u bradu kako može u ovom svetu ako se igra njegovim oružjem. Prati taj svoj glas kad izađe na svetlo, ponese oružje, nanišani i gađa. Metak se vrati kao bumerang, jer kad gađaš u šuplju cev koja ide u krug, metak se jedino tebi vraća. Boli Janu rana, pljušti krv na sve strane, ali Jana uzima oružje i gađa ponovo. Opet ista cev, samo druge boje. Tako u nedogled. A kad se umori, ode u svoju sobu i misli o tome kako će nekad i da voli. Onda tako ranjena, ali puna nade, ponovo izađe napolje, ogrne se toliko da samo oči ostanu od nje, kako bi mogla bolje da vidi svet oko nje, a i kako bi bolje prekrila rane.

Kad sretneš Janu ti nećeš znati da je to Jana, mislićeš da je neko drugi. Možda će ti se dopasti, možda ne, nju iskreno nije briga. Janu nije briga ni za šta. Ili možda jeste. Ti to nećeš da znaš. A zašto bi i znao? Misliš da je Jana prazna cev kao i ti? Nije. Jana je puna slatkog otrova, mračne zavodljivosti, mira i besa u isto vreme. Jana je besna na svet (hajde, priznaj da si ti lud što tom istom ćutiš i praviš se da je u redu). I dalje šapuće sebi u bradu kako zna sa njim, ali zna da ne zna.

A onda, ako si dovoljno srećan, možda, ali samo možda, Jana će ti pokazati svoju živopisnu unutrašnjost. Nemoj da je tražiš ako ne možeš da je podneseš. Ako si prazna cev koja odzvanja tuđe reči i mišljenja, nemoj da je gledaš u oči, učiniće ti se da smeš svašta. Ako nisi dovoljan, ako nisi svoj, ako nisi hrabar da sa njom juriš vetrenjače, nemoj da diraš Janu, daće ti sebe, daće ti ono što je život (ne ono što ti nazivaš životom), i nećeš moći da podneseš. Povući će te u iskonski mrak, odatle nećeš znati da se vratiš.

 

Jedino možda, ali samo možda, ako ti je ime ono koje vekovima odzvanja svetom, ono tvrdo „rrr“ koje je jedne večeri našla sa druge strane okeana, ime koje je izbrisalo sve granice koje je Jana znala. Kilometre  Jana svakog dana prelazi da bi se vratila u taj trenutak, onu nedelju kad je rešila da pokaže svoje rane, kada je spustila tuđe oružje i krenula u svoj svet. U njegov svet. Možda samo te crne oči koje su videle celi svet znaju gde Jana spava u svojoj koži.

 

On, a možda, ali samo možda, i ja.   


Komentari

  1. Ima nečeg đavolskog u ovoj priči...

    broj reči u tekstu je 666 :)

    Autor beliocnjak — 27 Nov 2011, 23:21

  2. http://www.youtube.com/watch?v=ctmS5XX67Ek

    :)

    (Moraces copy-paste, pa onda klik, ne znam jos uvek kako da postavim link.)

    P.S. Macka ima devet zivota. Meow! :D

    Autor janafrank — 28 Nov 2011, 00:38

  3. @beliocnjak - Haha...moguce, ne bi me cudilo da ima bas toliko :D
    @jana - eh...sad :D

    Autor madamhamlet — 08 Dec 2011, 20:32


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me